Oporavak Srba

Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тиране. А из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и одреди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".

Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар - 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и Михаилом Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.

Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

Српска војска на Крфу се бавила различитим активностима у оквиру свог опоравка. 

• Обука и тренинг: Српски војници су прошли кроз интензивне тренинге и обуку на Крфу.Ова обука је укључивала обнављање војничких вештина, стратегија и тактика, прилагођавање на нове ратне услове и употребу нове војне опреме.

• Медицинска нега: Острво Крф је било богато болницама и медицинским установама које су пружале неопходну негу и лечење српским војницима. Овде су рањеници могли да се рехабилитују, лекари и медицинско особље били су на располагању за пружање помоћи.

• Реорганизација и опремање: Острво Крф је било идеално место за реорганизацију и опремање српске војске. Војници су примали нову опрему, одећу и наоружање, а војне стратегије и командном особљу су се пружале могућности да предвиде своје активности и планирају даље операције.

• Припрема за повратак: Острво Крф је послужило као база за припрему српске војске за повратак на ратиште. Војници су пролазили кроз прегледе, испитивања и оцене